Ispovest bivšeg narkomana

 

Hteo sam da podelim svoju pricu sa drugima kako bi mozda neko pronasao sebe u toj mojoj prici I shvatio da je droga pakao. Mnogi

 

su mi savetovali da cutim, ali ja sam odlucio da ispricam tu svoju pricu, jer na kraju krajeva ja sam preziveo heroin, a to je ogroman uspeh ma kako se to nekima cinilo ponizavajucim. Oni koji su preziveli rak su heroji, pa zasto ne bi bili I mi koji smo preziveli heroin? Ono sto sam naucio je da je heroin pronasao mene u trenutku kad sam bio slab I da nisam ja kriv, naucio sam da oprostim sebi…
Necu da pricam o svom detinjstvu, jer je ono sigurno bilo kao i hiljade drugih, da preziveo sam i blokadu i bombardovanje, ali opet, ko u Srbiji nije? Sve je to pocelo pri kraju bombardovanja, kada su moji roditelji bili zauzeti svojim problemima kako da prezivimo sledeci dan, a ja sam bio prepusten tumaranju ulicama dok nisu zasvirale sirene. Vec sam se navikao na zvuk aviona, pa sam cesto ostajao na ulici I za vreme uzbuna I govorio majci da sam kod ovog ili onog druga I da sam oprezan i blabla… Ma I roditelji su oguglali na sve sto se desava, valjda se covek na sve navikne. Meni je bilo strasno dosadno tog treceg meseca bombardovanja, bez ikakvih obaveza (bio sam brucos) i nista nije moglo da me zabavi, isto drustvo, isto zezanje, isto sedenje po podrumima kad se moralo.
Jednom smo drugar I ja posli na neku zurku koju su organizovali neki novi likovi i tamo smo se upoznali sa heroinom. Zuti je bio na stolu I redom su usmrkivali, a onda dali I nama po mrvicu i umesto da kazem, ma necu I odem odatle, jer sam znao par narkomana onako iz vidjenja i znao sam da niko normalan s njima nece da ima posla, ali da li zbog alkohola ili zbog atmosphere, tog trenutka mi se cinilo da mogu da se ludo provedem bas zahvaljujuci tome sto cu probati nesto novo. Povukao sam I to je bilo to, pakao je poceo, a da ja nisam toga ni bio svestan. Mislio sam da sam probao samo taj jedan put I da nisam budala da zavrsim kao oni jadni dzankiji, ali ipak, kada sam se 2 nedelje kasnije nasao na nekoj novoj zurci, opet sam uzeo, kao jos samo sad I nikad vise. To se ponavljalo tako, kao slucajno da bih za nekih pola godine vec sam kupovao heroin. A da nisam ni primetio da sam se navukao. Mogu da stanem kad god hocu govorio sam i sebi i drugaru koji je bio sa mnom na onoj prvoj heroinom zapecacenoj zurci.
Cudno je to kako sam tonuo sve dublje u taj narkomanski svet, a da nisam ni primecivao, sve vreme sam mislio da mogu da stanem. A kada sam nekih godinu I po dana kasnije rekao sebi da je dosta I kada sam se umorio od smisljanja razloga zasto mi trebaju pare I par sitnih prevara drugara koji nisu bili navuceni, kada mi je krug prijatelja postajao sve uzi I kada sam sretao one narkomane kojih sam se pre gadio kod istog dilera, sinulo mi je da nesto nije u redu. Ispite nisam ni davao, pao godinu na faxu, nista me nije interesovalo, mogao sam da lezim danima u sobi i da izlazim samo da nadjem sledeci dop. Toliko sam se navukao da sam nekako i uspevao da vidim da vise nisam ja onaj stari.
Otisao sam kao na letovanje sa drugarom na planinu, u njegovu vikendicu I tamo smo se skidali. Vec sam saznao sta nas otprlike ceka, odgledao onaj film o narkomanima sa uzasom I gadjenjem i ko zna cime jos, ali opet nisam bio spreman za ono sto je sledilo. Takve muke nisam mogao ni da sanjam, toliko je gadno, bolno, jadno da necu ni sad da pisem o tome. Sta ce mi ta informacija, ko hoce vise o tome da zna, neka pretrazi net. Trajalo je 5 dana I izdrzao samo zato sto nismo tamo znali gde da nabavimo, a nismo mogli da izadjemo da trazimo, jer nismo licili na ljude…
To je bio prvi put, prvi od 5 puta skidanja na suvo i 3 puta uz medicinsku pomoc. Od svega toga, treci I poslednji put je bio stvarno bezbolan. Nisam ni osetio nista od krize za tih 7 dana detoxa, dobijao sam lekove I infuzije, gledao TV u luksuznoj bolnickoj sobi I bilo mi je stvarno dobro. Na kraju sam dobio svoj prvi implant I posle toga sam krenuo na 7 dana intenyivne psihoterapije po ruskoj metodi koji su mi promenili zivot iz korena. Seanse su bile raznovrsne i drugacije od svega sto sam do tada iskusio. Bilo je to nesto toliko intenzivno da reci ne mogu da opisu, telesni osecaji pomesani sa emocijama i na kraju oslobodjenjem. Lezim, a cini mi se da levitiram, opustenost I istovremeno kao da se prociscava dusa od sve prljavstine nakupljene za sve ove godine. Setio sam se I detinjstva i one radosti koju sam tada osecao, proziveo sam neke najgadnije situacije u svom narkomanskom zivotu, situacije za koje sam mislio da ce me zauvek proganjati, a za vreme seanse to kao da je izletelo iz mene I ostao sam samo ja koji prasta sebi I koji zna da zasluzuje da bude srecan. Mnogo, mnogo toga je proslo kroz mene za tih 7 dana koje se mogu meriti sa 7 godina mog zivota na dnu, ali sa sa potpuno suprotnim efektom. Za tih 7 dana sam se ocistio I vise od toga, heroin I droga su mi postali toliko strasni da ne samo da nemam zelju za heroinom, vec se plasim I samu rec da napisem, a kamoli izgovorim. Na kraju Infoturn terapije je dosao I sok koji je stavio tacku na i. To kao da je stavilo nekakvu blokadu u meni, psihicki, da ne mogu ni da razmisljam o drogi, cak i da hocu. Cudno nesto, ali ja mogu da kazem da je to ono sto je meni promenilo zivot.
B.J.